ПОЛИТИКА
Број 11787 – Година XXXVIII
Београд, четвртак 27. март 1941.
Страна: 9
М. С. Милосављевић
НА САРАЈЕВСКОЈ ЦРКВИ ЈЕ РАДИО И АНДРЕЈА ДАМЊАНОВИЋ ЗОГРАФСКИ
Њега и његову браћу Хаџи Максо Деспић не помиње
У „Записима старог Сарајлије“ Хаџи Макса Деспића, које је „Политика“ објавила у неколико наставака, објављен је и одломак у коме је било речи о грађењу сарајевске цркве. У томе делу записа поткрала се једна грешка, једна непотпуност. Или је Хаџи Максо заборавио понешто и понекога, или није хтео да говори и о 1867 и 1868 години, па тога ради није поменуо ни људе из тога доба. А тих година грађење цркве је наишло на знатне тешкоће, радови су бивали обустављани а општинари су били на великој муци.
Записујући о плану и темељу нове цркве, Хаџи Максо је написао:
„…Први план и темељ јесте поставио новој цркви Димитрије 1862 а догодине 1863 дошао је Андреја Везенковић од Битоља... Андреја десет година долазио са дунђерима у прољеће и одлазио у јесен кући на вилајет“... У одељцима где се говори о изради иконостаса и о зидању торња, не помиње се ко је радио иконостас и торањ.
У Велесу живи стари г. Ђорђе Дамњановић-Зографски, последњи потомак-иконописац породице Дамњановића-Зографски, познатих градитеља многих цркава српских, сликара и иконописаца. Дамњановићи су градили преко четрдесет српских цркава широм свих српских крајева. Једна од тих цркава којима су Дамњановићи били поносни, јесте и црква у Сарајеву.
Г. Ђорђе Зографски чува нека писма свога оца и својих стричева Андреје и браће му, из којих се види како су Сарајлије позивали браћу Дамњановиће, како је Сарајлијама било стало до тога да Дамњановићи наставе или заврше већ започете радове.
У писму које је писано 7 фебруара 1867 године а упућено Андреји Дамњановићу, Сарајлије моле Андреју да што пре дође да настави радове на цркви и да их заврши. На ово писмо Андреја није могао да се одазове, јер је у то време радио на другом месту. Из тога писма произилази да су Дамњановићи ту цркву раније радили, али да су из неких узрока, радове морали да прекину. У писму се, поред осталога, каже и ово:
„…Да гледате добре и вриједне мајсторе изабрати, јербо знате шта се има довршити: пет кубета, звонара и олтар да се доврши, како би се црква у овој години освештати могла само да се литургија служити може – то је наша општенародна жеља… Дакле сада знате колико мајстора треба толико приправити, али све добрије мајстора, да не буде међу њима иргата“… Ово писмо је потписано од Мића Савића, Ђорђа Ћисаревића, Спасоја Краљевића, Антонија Јефтановића, Алексе Николића и других.У то време су Дамњановићи радили у Мостару. И тамо су градили цркву. Писмо им је на Мостар и упућено. Али, пошто је Сарајлијама било много стало до тога да Дамњановићи дођу, пишу им наново и с јесени 1867 године. У писму се говори о одобрењу које је Сарајлијама дала турска власт, па то одобрење треба што пре искористити, јер ко зна шта носи дан а шта ноћ. У писму од 25 септембра 1867 године поред другога, стоји и ово: „…Није нужно да Вам о томе обширно пишемо када знате и сами како нам је зидање торња обустављено. То нам је садашњи Валија и Командант Босанског Вилајета Преузвишени Господар Сафет Паша дозволио подпуно да зидамо и по плану довршимо торањ у наше цркве… Ову ствар до прољећа одложити неможемо и несмијемо – околности су непостојање а свако гвожђе док је вруће ковати треба“… Писмо је адресовано: „Господину Андреја Дамјановићу, Архитекти црквеном, Мостар“. Писмо је писао и потписао Симо Соколовић „црквени рачуноводитељ“.
После овога писма Андреја и браћа му отишли су за Сарајево. Али ни овога пута нису успели да заврше радове.
Нестало је, зацело, средстава, па су престали и радови. Када су Дамњановићи прекинули посао и отишли кући, добија Андреја писмо из Сарајева. И то писмо је писао Симо Соколовић. Овај Симо је, свакако, био из јужнијих крајева наших. То се види по наречју којим је писано писмо од 5 марта 1868 године. Сва дотадашња писма, Соколовић пише било као званично лице у име општинара те они ово писмо и потписују, било као званични „црквени рачуноводитељ“. Тада су писма писана лепим и чистим босанским наречјем. Али када пише ово своје приватно писмо, не стављајући испод имена и своје звање, Симо Соколовић пише и ово: „…Зашто смо у велики печал и брига за вас, због неповољни глас кога отидосте од Сарајево непројде петнајесет дана ни стиже хабер оти (да Бог сачува) у Косово загинасте од Черкези, сос Унча заједно. Тоје време много смо били жалосни, но Бог дајде и Господ нас обрадова од Скопје некој пријатељ на Стојан писал оти пројдосте здраво живо у Велес… Што питате за нашата црквена работа за ова година много ствари имаме да радиме, ма пари нејмаме ни од која страна, то је мука, нашите обштинари незнадат сега што да прават…“
Из овога писма се најбоље види колико су Велешани били популарни у Сарајеву и колико су Сарајлије бринуле за своју браћу са Југа. Али се види још нешто. Види се и то да сус е Велешани интересовали за стање радова на цркви, за радове које Соколовић назива „нашата црквена работа“.
Хаџи Максо Деспић у својим записима ни речју не помиње браћу Дамњановиће. Он помиње Андреју, али је то Андреја Везенковић из Битоља а не Андреја Дамњановић из Велеса. Хаџи Максо не помиње године 1867 и 1868, а не помиње ни Валију Сафет Пашу. Све ово, ваљда, има свога узрока.
Андрију Дамњановића и његову браћу треба поменути. Треба их поменути и историје ради а и ради свих њихових великих заслуга, како за сарајевску цркву, тако и за многе друге цркве и капеле, које су они радили широм свих српских земаља.
Права задржава Српска Православна Црква - Митрополија Дабробосанска