Лењинградска православна духовна академија
Семинарски рад студента IV године
Лењинград, 1958
Свештеник Владимир Котљаров
ТРОЈИЦЕ СЕРГИЈЕВА ПУСТИЊА ПЕТРОГРАДСКЕ ЕПАРХИЈЕ
(Историјски осврт)
За добротворни рад пустиње, већ се седамдесетих година чуло и ван граница. У то вријеме, у граду Сарајеву (Босна), градио се нови храм. У градњи храма узео је учешћа и руски конзулат у Босни. Сазнавши за градњу храма, отац Игњатије је одлучио да за ту прилику подари иконостас. Готових икона у пустињи није било, те је архимандрит Игњатије је о трошку пустиње иконописао око 70 икона. У сликању икона узео је учешћа и сам настојатељ као и манастирски иконописци. На прољеће 1871. године, иконе су биле готове. Поједина лица, сазнавши за намјере оца Игњатија, узела су учешће у овом догађају. Иконе, њих 73 на броју, запрестолни крст и литије биле су послате за град Сарајево. Истовремено, отац Игњатије је писао „Босанцима“:
„Љубљени у Христу оци и браћо!
Добио сам од вас мени драгоцјена писма, испуњена братском љубављу. И ја дијелим вашу радост и сматрам себе срећним што ме је Бог довео то тога да са вама подијелим овај духовни празник.
Морам признати, да ме ништа што се дешава у Европи лично не занима, осим онога што се дешава на истоку, код наше браће Словена. Такав осјећај је живио у мени од самог дјетињства, и због тога не заслужујем никакве знаке благодарности за иконе које смо поклонили за Ваш храм. Тешко је изразити ријечима какво сте тиме задовољство мени омогућили: како би скратили растојање међу нама. У својим мислима сам на вашем празнику, на вашем слављу – освећењу светога храма. Да нисам толико заузет у својој обитељи, можда бих и допутовао до вас, да вас видим, љубљени оци и браћо! Али, нажалост, морам се задовољити само једним писменим поздравом.
Имам велику жељу да и друга лица руске земље узму учешћа у благољепном украшавању вашег светог храма... И друга лица су учествовала у том послу. Сада, слава Богу, све је спремно за пут. Шаљем вам 73 иконе, запрестолни крст и литије. Додатног новца није потребно: уз Божију помоћ све је већ готово.
Молим за ваше свете молитве и драгоцјену успомену и сјећање на мене. Имам част да будем, љубљени оци и браћо, ваш усрдни слуга и молитвеник пред Богом.“
12. маја 1871. године, из руског конзулата у Босни, А. Кудрјавцев је писао оцу Игњатију:
„Ваше високопреподобије, дубоко поштовани оче архимандрите,
Имам ту част да извјестим ваше високопреподобије о доласку у Сарајево пет великих сандука са иконама и вашег писма упућеног православној општини. Ваше писмо, по осјећањима која сте у њему изнијели према нашој браћи у вјери, при читању и преводу са моје стране на српски језик, изазвало је најдубље осјећаје благодарности Вама, приложнику новоизграђеног храма, који нема себи равнога ни у Аустријској ни Турској империји, нити у кнежевинама Румунији и Србији. Општина није могла задржати сузе радоснице и оне су најбољи знак захвалности и дивљења за ваш дивни рад и огроман допринос. Нека би ово било утјеха вама али и нама, Русима, који смо свједоци ове духовне и моралне везе, која држи у заједништву милионе сјеверних, западних и јужних Словена.
Иконе су код наше браће у вјери изазвале потресне утиске. Ликови светих и представе из живота Спаситеља поражавају Босанце и изазивају код њих осјећај побожности и религиозног размишљања.
Иконе се још увијек налазе у конзулату јер сам ја објаснио народу да се оне не могу поставити све док не буде очишћен под и црква од прљавштине, прашине, камења и земље.
Православни народ заједно са својом општином више вам не шаље писма. Они се надају да ћете кроз три мјесеца, присуствовати освећењу храма и том приликом би изразили своју благодарност вашем високопреподобију својеручним потписима.
Ја не бих могао да одговарам свештеном дугу савјести, ако не бих изразио своје дубоко и духовно признање за све што сте принијели на олтар прослављања Православља на истоку и имена и части Русије, и ако не бих посредовао пред министарством и изнио на његово... разматрање, благодарност за Ваше заслуге и жртве.
У прошлом писму ја сам се обраћао за посредништво код амбасадора у Константинопољу, генералу ађутанту Игњатјеву, као и г. директору Азијатског кабинета, нашавши за сходно да пред њима изнесем све заслуге лица, која су својом љубављу ка Цркви и Православљу на истоку имала значајан удио у садејству нашег задатка на словенском пољу и сазидало достојан споменик имена и величине Русије.
Молећи за ваш благослов и молитве, најискреније молим ваше високопреподобије да прими знаке о свом дубоком поштовању и преданости.
А. Кудрјавцев“.
Кудрјавцев је испунио своје обећање и 12. Маја 1871. године написао П. Н. Сухорукову:
„Милостиви владару
Петре Николајевићу,
Ваше превасходство је увијек исказивало своју благодарност и односило се са дубоким учешћем и бригом ка помоћи нашој браћи у вјери у Босни, а посебно када се та помоћ тицала моралног и духовног узрастања.
Стога, смијем се надати, да ће вашем превасходству бити драго да прими са живим учешћем извјештај да је градња огромног, петокуполног Саборног храма у Сарајеву дошла до краја, благодарећи првенствено високом и чврстом вашем покровитељству, а такође благодарећи и труду руске општине у лику настојатеља Сергијевске пустиње, архимандрита Игњатија.
Руски мајстори, који су прошле године допутовали због постављања и позлате иконостаса, завршили су своје послове два мјесеца прије рока назначеног уговором. Њиховим радом може се дичити сваки Рус, или боље рећи сваки човјек који зна да цијени умјетност и занат. Они су опет позвани да израде и позлате резбарену проповједаоницу и архијерејски трон. Прије мјесец дана, у мени повјерени конзулат, биле су послате 73 иконе од стране настојатеља Сергијевске пустиње, гдје су у трајању од двије и по године, под непосредним и свакодневним руководством архимандрита Игњатија, биле израђене и приложене за иконостас. Те иконе су велелепне, углавном у природној величини, које ће стајати у доњем дијелу иконостаса, међу којима су прилози... Заједно са њима дошло је и писмо настојатеља Сергијевске пустиње православној општини.
Сматрам за обавезу да прослиједим копију тог писма, које је при читању и преводу на српски језик изазвало најдубљу благодарност и саосјећање... ка приложнику храма и уопште ка свим Русима. Иконе су изазвале на нашу браћу у вјери потресне утиске. Ликови Светих и представе из живота Спаситеља поражавају Босанце и изазивају код њих осјећај побожности и чак религиозног размишљања.
Иконе се још увијек налазе код мене, јер сам ја објаснио народу да се оне не могу поставити све док не буде очишћен под и Црква од камења, земље, прашине и прљавштине.
Без преувеличавања неопходно је примјетити, да нигдје у Аустријској и Турској империји, нити у кнежевини Србији не постоји такав велелепан православни храм. Управо зато, за православну Босну сарајевски храм представља велико дјело, које ће заувијек учврстити име и част Русије. Наше учешће у том послу изазива најјаче утиске код житеља свих вјероисповијести и умножава осјећај дивљења руској општини.
Ја не бих испунио свој свештени дуг савјести, ако не бих најискреније посредовао пред вашим превасходством о високим заслугама и пожртвовањима настојатеља Сергијевске пустиње архимандрита Игњатија. Његовим пажљивим посредништвом и великим бројем материјалних прилога – јер је цијена икона прешла цифру од 7.000 рубаља, док је посредник, изабран од његове стране, који је послао мајсторе за градњу и позлату, узео тек половину цијене иконостаса – урађена је и украшена унутрашњост Саборног храма, који ће с кољена на кољено послужити као свједочанство руске љубави и симпатије ка нашој браћи Босанцима.
Додјелом ордена архимандриту Игњатију, са изразима благодарности нашег Министарства, била би оцијењена заслуга лица, које је својом љубављу ка Цркви и Православљу на истоку, имало значајан удио у садејству нашег задатка на словенском пољу и сазидало достојан споменик имена и величине Русије.“
Министарство иностраних послова цијенило је добротворни рад оца Игњатија и посредовало у одлуци да прими и носи орден другог степена Данила Првог, урученог од стране црногорског кнеза Николе архимандриту Игњатију.
У одлуци је било написано „сагласан“.
Права задржава Српска Православна Црква - Митрополија Дабробосанска