ПОЛИТИКА
Број 11776 – Година XXXVIII
Београд, недеља 16. март 1941.
Страна: 18
Хаџи Максо Деспић: Записи старог Сарајлије
ПОСТАНАК НАШЕ ЦРКВЕ У САРАЈЕВУ
Како је почета 1862, а свршена и освештана 1872 године
Године 1854 Општина сарајевска узме замисао да гради једну велику цркву. Једни су хтјели да стару цркву оборе, а други су били да се стара црква не обори – да се купи плац и да се нова начини. Кроз низ година, осам их прође, једва одлучише и најприје купише кућу Хаџи Ристе и Хаџи Луке Николића. Ту је сада црквени торањ и до први врата црковни на средини. Купише је за 1.000 дуката – онда од врата до олтара куће Пере Божина ћурчије за 1.500 дуката. То је трајало пет година, нико није знао да су те куће купљене за цркву – а то је био узрок да се крило, јера има сада кућа једне жене муслиманке удовице, звала се Кучиновка. Имала је кћер само једну, удату за једнога табака. У кћери имало троје малодобне дјеце. Године 1860 умре Кучиновка, остане кућа дјеци малодобној – њезиној кћери, али кћи је умрла а дјеца код оца остала.
Године 1859, Јоцо и Ђорђо Јосифовић дошли из Цариграда скупа у друштву са кадијом сарајским. Били су велики пријатељи. Оде Јоцо Јосифовић код кадије и даде му 200 дуката бакшиша да би кадија ту кућу малу, гди је сада олтар, продао Ристи Савићу Лубарди, првом комшији. И кадија прода кућу малодобне дјеце Лубарди за 40 кеса, то је 20 хиљада гроша. Кућу Лубарда купио, нико не зна да је за цркву – послије Лубарда прода ту кућу општини и тако се плац осигура за нову цркву.
Прво сада радило се на томе годину дана док се је Ферман добио из Цариграда. Са добрим бакшишом – Ферман дошао. Сада треба комисија на лицу мјеста – море ли се дозволити градња цркве, јера има близу џамија гди је сада хотел „Централ“. У закону турском стоји изричито сто харшина мора да буде од џамије свака црква далеко – а асли од цркве до џамије нема ни 75 харшина. Сада и то иде преко добрије пријатеља муслимана који буду у комисији па да се дозволи. Општинара осам људи: Манојло Јефтановић, Ристо Хаџи Трифковић, Јово Деспић, Гавро Хаџи Авакумовић, Антоније Јефтановић, Мићо Савић, Јосо Јосифовић, Нико Павловић – оду код Риџаије ефендије Узуније. Он обећа да ће он бити сутра претсједник те комисије. Вели Риџаија њима: „Ја ћу мјерити мањим корацима и биће више од сто харшина растојања од џамије до цркве“.
Тако и би. Сутра двадесет муслимана првије из Меџлиса послао везир; десет муслимана комшија првијех да се и они питају, Мула и Зафранија Вараника, Хаџи Нало, Сврзо, Златар, Саханија, и многе друге комшије. Док први претсједник Риџа-ефендија Узунија проговори: „Ово је овди комисија, зато што христијани хоће овди да праве цркву, пак вама комшијама могу да честитам, јера ће христијани около цркве начинити велике дуваре, ограду – онако ко на Вароши око Старе Цркве, пак ће ваше куће онда јако бити за турковање, неће бити садашњих пенџера од три куће да гледају у више пенџера него ћете ви гледати у велики зид, дувар црквени. То су праве муслиманске куће које не имају авлије од комшије свога“. А сви муслимани комшије ни једне ријечи нико не проговори.
Онда он собом поче корацима да мјери, има ли сто харшина растојанија од џамије. Није ни двадесет корака учинио па завика: „Има сто двадесет харшина“.
И тако се записник написа одмах. Он, Риџаија, први потписа и мухерлејише – пак редом све комшије потписаше, али са великим негодовањем. Не смије од Риџаије нико ријеч проговорити. Онда Риџаија честита свима општинарима и учини дову за здравије Султана, а сав свијет завика: „Амин“. Ту је дову султану Риџаија изреко да је ствар тврђа и сигурнија, тако је он послије казо.
Сутрадан послала је општина Ефендији да начини пилав: двије вреће најљепшега талијанскога пиринча Карлина. Да је Риџаија поискао и пет стотина дуката, би му се драговољно дало, јера је учинио туди велику услугу општини, добро дјело, али није стијо ништа, није гледао да му се даде – него је веселио се што му је та комисија у дјел пала баш њему пак да море христијане задовољити са својом вољом.
Постављање и освештање темеља цркве и купљење прилога
Године 1862 постави се темељ цркви – дође на освјештење гувернер валија и сва господа турска. Сав идаре меџлис и везирова пратња. Везир послао чадоре, а општина приредила слатко шербе, колаче и црну каву. Када је сишао у темељ прото Стеван Баковић са крстом у руци и водицу осветио – везир и сви муслимани и владика са свештенством стоје више проте, а прото шест метара у земљи свети темељ и први камен и меће новце и повеље писма да се зазида у темељ. Сви присутни честиташе општини.
Сада је главно било новац прикупљати за грађевину. Султан Азис први посла 500 дуката. Симо Соколовић оде у хазну државну и на амалима донесе 30 хиљада гроша, све у антилуцима. Књаз Михаило посла 500 дуката из Биограда. Совјет и Министарства, сви дадоше приличне своте – а највише допринио је народ сарајски. Сам Манојло Јефтановић дао је пара у више пута до 2000 дуката. Према томе свако се јест одазвао по својој могућности.
Градња цркве
Сав камен за зидање цркве дала влада бесплатно из мајдана на прстенку Шаторије идући у Ковачиће, а Брођани колари довлачили у Сарајево на центу 44 оке за 2 гроша. Ферич кочијаш из Брода је ту цјену поставио. Свакога љета по десет до петнаест пута устани сав народ српски – све школе, владика, Манојло и сви први трговци у тезгерама, сепетима доноси кум са Миљацке и Чеиџика. Преко љета сваке суботе послије подне до мрака – толико би се нанијело кума да 80 дунђера не би могло потрошити кум за петнаест дана.
Први план и темељ јест поставио новој цркви Димитрије 1862 – а догодине 1863 дошао је Андрија Везенковић од Битоља. Сваки дунђер имао је на дан, када ради три цванцике, а неимар Андрија имао је један дукат плаће. Андрија десет година долазио са дунђерима у прољеће и одлазио у јесен кући на вилајет.
Израда иконостаса
Када се црква покри и окречи – посла руски цар Александар шест дунђера једну годину дана те начинише двери и иконостас. Општина дала дрво и квартир мајсторима – само то, више ништа.
Кад се доврши дрвенина сва и столови и све – дођоше из Петрограда шест златара и донесоше злато и позлатише, све бесплатно би општини – само конак дали златарима. Онда дође руски конзул Јонин, узе мјеру и посла у Петроград за иконе да се молерај направи.
Доби налог од Цара Александра архимандрит Игњатије, од Сергијевске лавре господар, и он поче молерај да иконе буду што љепше и умјетније. Позва молере из Москве и годину дана моловаше у једном великом салону (гди сам ја био, Максо Деспић, и Саво Косановић, архимандрит, 1872 године). Молерај коштао је 26 хиљада рубаља. Архимандрит од Лавре купио би прилоге, а рест исплатио је све Цар Александар II.
Зидање торња
Торањ нове цркве озида до пола пенџера великих код звона – пак забрани везир Топал Осман паша да се више не зида, него да се одмах покрије и кров удари. По поруци по Ђорђи Н. Бесари: „Оће да начине ћуллах ко у Биограду“. А паша Топал Осман био је везир биоградски. Из Биограда дошао у Сарајево за гувернера босанскога – пак зна како је у Биограду. Зато је и забранио.
Топал Осман паша везир би свргнут и оде у Цариград – а мјесто њега дође нови валија везир Арнаут-Акиф паша. Петракије Петровић Арнаутин оде и замоли Акиф пашу и паша одмах дозволи да се торањ дозида. Торањ дозидаше за два мјесеца и крст удари се и јабука, то све позлатише госпође сарајевске. Скупи се 180 дуката – што свака жена даде са својијех огрлица с врата што се носило у оно вријеме. Прво Савка, супруга Димитрија М. Јефтановића, ћерка Ристе Митровића (Чантала) даде са своје огрлице десет рушпија. Тако и све госпоје слједоваше примјеру Савке Димитријине, крст и јабуку позлати Јово Митричевић све са живом.
Освештање нове цркве
Године 1872 хоће нова црква да се освјешта. Позиви отишли по свој Босни и по свему српству. Освјештање хоће да буде на светог Илију – и било је. Муслимани сви у Сарајеву усташе и побунише се, а који су пошли на свечаност из Босне, многи се са Кисељака вратише кућама. На светог Илију ујутру дође у кућу трговца Симе Одовића везир босански Асим паша и његова гарда и сва господа и судије велике и конзули – и руски конзул Кудрјавцев. Тада бијаше дошао преко Вишеграда из Биограда у Сарајево аустриски генерал конзул Венјамин Калај – који је био босански министар послије окупације. И Калај дошао са везиром у Одовића кућу на пенџер и гледа на сокак да се што не догоди. Гувернер нареди на све сокаке који воде Новој цркви да се затворе и за три сахата полиција није дала ни једном муслиману проћи испред Нове цркве – а пред црквом војска, аскер – пред аскером стоји војник и трумбетом да даде знак на град да је све приправно на аларум.
Све би и прође мирно и свечаност се сврши без икакве упадице.
Скупљање прилога по Русији
Године 1872 општина изашаље мене, Максу Деспића, и архимандрита Саву Косановића у Русију – прво у Петроград пак у Москву – да се купе прилози по Русији. Одосмо обојица у Петроград, ја се вратим за мјесец дана, а Саво оста у Русији двије године, донесе готови три хиљаде рубаља, папира лова царскијех – које општина уновчи на берзи бечкој када истече рок реченим папирима. Саво донесе све утвари, хаљине и све што треба за православну цркву. Само Христово санетије, што се полаже у Христов гроб на Велики Петак, јест коштало 900 рубаља – то је поклонила једна руска грофица.
Права задржава Српска Православна Црква - Митрополија Дабробосанска