БОСАНСКА ВИЛА
Број 17 – Година III
Сарајево, 1. септембар 1888.
Страна: 270-271
Сава Косановић
НОВА СРПСКО ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА У САРАЈЕВУ
Темељ јој је положен 13. јуна 1863. а свршена је 1872. Сва је од камена, а поврх темеља на један аршин зидана је тесаником, да вода и вријеме не би глодали зид при земљи. Дугачка је 50 аршина, широка 30 а висока до крова 20 аршина. Звоник који је утврђен више западних врата на изнешеним с поља стубовима, дугачак је од земље до на врх крста 58 метара. Цркву красе 5 лијепих кубета, од којих је средње највеће, досиже висином до пола звоника; удешена су по византијском стилу, а украшена многобројним дугим, но уским прозорима и разнобојним цаклама. Два реда прозора у зидовима црквеним од сјевера и југа, као и четири на олтару која праве крст; у све 42 дају и сувише много свјетлости у цркву, те је то једна од повећих мана архитектуре. Осим споменутих 5 кубета, имаду још три мања на олтару, и осам побочних сводова дуж низ цркву, који су сви поведени са зидова, и сведени на шест јаких округлих стубова по три са стране, који су при врху украшени урезима и позлатом. Врата имаду шестора: западна, сјеверна и јужна већа су и двокрилна, а код западних двоја побочна, мања и једнокрилна, служе за улазак женскога спола, било у главну цркву доље, или уз округле камене степенице горе на први кор, који је по источном начину ограђен провидном решетком. Одатлен воде дрвени степени на други кор за појаче (пјевачко друштво), па онде даље у звоник и у велико кубе, у коме је из-веден камени корнијеж на сакривену гвожђу, те се може свуда у наоколо ходити у кубету. Шеста су врата на олтару која воде ван, и остављена су ради свештеника и црквењака, како се у вријеме службе не би пролазило кроз олтарска врата.
Сва је црква покривена оловом, и патосана четвероуглим тесаним плочама. Олтар и предолтарје уздиже се на три басамака, те свуда уза зид наоколо начињени су дрвени столови са једним степеном на више, да се старци и немоћни могу одморити и услонити при дужој молитви. Крај средњих стубова са стране олтара стављене су пјевнице. Тик стуба деснога подигнут је позлаћени трон за митрополита, уз лијеву пак колону на према митрополитову трону, начињен је један мањи стол, такође позлаћен, за архимандрита, који је доцније одређен за поглавицу земаљског. С друге стране уз исту лијеву колону воде угодни степени до средине стуба, ђе је више архимандритског стола утврђен богато позлаћени амвон, са отвореном златном књигом, на којој ђакон расклапа живу књигу – Јеванђеље – и проповједници говоре проповједи. На средини истога амвона, из сунчевих зрака, блиста символично позлаћена чаша живота – Путијер –, те све симетрично одговара према митрополитском трону и позлаћеним крстовима на истом. Темпло је исто тако позлаћено и утврђено за два олтарска стуба. Распоред је темпла дивотан, које се при врху свршује округло под крстом. Више царских двери икона је тајне вечере, више ње Преображење и Вознесеније, а међу овима чак до под врх огромна и дивотна икона Воскрснућа Спаситељева, на којој је под ногама Спаситеља вјешто извајана зора при којој свјетоносни анђел одваљује камен надгробни. Около те иконе с горњу страну у округлац смјештени су седам Херувима и Серафима у округлим сважама и окренути Христу; а ниже с обје стране цијела темпла у правој линији поредани су разни светитељи, од грчке и славенске народности, такође у округлим оквирима. У другоме реду под тијем, почевши у паралерној линији од икона Преображења и Вознесенија са обје стране стоје пророци и апостоли са књигама у руци и сви окренути Воскресној икони. У трећи ред долазе други празници Христови, па онда у најдоњем велике престолне иконе, поред којих и св. Савва и Арсеније српски; на обојим пак вратима по један анђел исте величине. Одма до двери на зидовима стављене су толике исте иконе св. Симеуна мироточивога и Сергија руског, које нијесу могле стати са овијем горе успоредо.
Ове су све иконе прављене у сергијевском манастиру близу Петрограда трудом архимандрита истог манастира г. Игњатија, који је сабирао прилоге од царске породице и других имућнијих особа, те све, са још пет свештеничких окрута и двије мање плаштанице, послао на дар сарајевској цркви. За то је по препоруци конзула г. Иларионова обдарен орденом. кнеза Данила са кордуном о врату од кнеза Николе.
Ово је кратка повјест сарајевске нове цркве, која је коштала преко 36.000 цекина. За вријеме зидања није Русија ни једне крајцаре приложила, као што напротив многи мисле, да је с руским новцима озидана. Русија је доцније учинила своју припомоћ, као што ће се даље видити. .
Темпло су градили и златили руски мајстори, за које је општина платила подузетнику Иванову 2000 цекина. – Освештао ју је митрополит Пајсије, лицем на Илијин-дан 1872. којом приликом бјеше 76 свештених лица и до 10.000 душа народа. Било би и више народа, да се по Босни и Херцеговини није разнио лажни глас, као да ће Турци при освећењу сјећи хришћане. Неки мисле, да је сама влада то изнијела те је и многе позиве за освештање задржала, бојећи се страних гостију, којих би се у све сабрало и до педесет хиљада.
При освећењу бијаху присутни сви шест г. г. конзула са својим персоналима, и седми г. Калај из Биограда, који се тада придеси у Сарајеву. Док је освећење н служба трајала, двојица паша војнички и цивилни, сједили су спроћу цркве у кући Симе Одовића, а војска упарађена стајала је на улици и пред црквом. Друга пак одјељења крстарише свуда по Сарајеву ради безбједности, те тога дана бијаху крчме затворене, и Турцима забрањен пролазак по српским улицама као и ташлиханском улицом.
Узгред буди речено, да је тога дана, и то одмах по освећењу трапезе, произведен за архимандрита Савва Косановић, који је први и казао: „Благословено царство“ и изговорио бесједу сходну светковини.
Послије два мјесеца од освећења, по дозволи руског цара покојног Александра II. и с благословом петроградског синода упутио се Косановић у Русију ради сабирања добровољних прилога за цркву, која је остала дужна 3500 цекина, те у течају године и по, сабрао лијепу збирку књига, одежда, сосуда, икона и т. д., и у готову новцу преко 2000 цекина. За тај успјех има се највише захвалити г. Нилу А. Попову, екстра ординер професору на московском универзитету, који га је топло препоручио. Био би без сумње и још бољи успјех, да неки лични непријатељи Савини не огадише га из Сарајева у једним биоградским новинама, и да тога времена не бијаше глад у самарској губернији.
Црква је сарајевска подигнута у лијепој равници с десне обале ријеке Миљацке, и то готово у сред Сарајева, и крај главне улице Ташли-Ханске сада Франц-Јосифове. Ограђена је ниским зидом и позлаћено-гвозденим решеткама, а таква су и двокрилна двоја врата на авлији! У порти су свуда унаоколо покрај зида засађене питоме ружице и мирисне липе; а крај улице витки јабланови, што све увеличава њезин изглед. Између многобројних џамија, које су подигли моћни везири и богата аристокрација истурчена, црква се љепотом и величином уздиже над свима, те њен звоник са позлаћеним крстом и јабуком грли облаке успоредо са највећим мунаретима. Само га она Бегове џамије нешто надмашује, која је продужена баш онда, кад је звоник готов био; јер Турцима бјеше зазор и срамота, да хришћански крст мине „алем и мунару“. Свакако, она је монумент, која служи на дику и понос српском народу. Кад јесења магла притисне шехер Сарајево, или кад први сунчани зраци ограну над Сарајевом, златни крст и јабука блистају се у ваздуху као онај, кога први хришћански цар Костадин виђе на истоку. Крст и јабука прилог су имућнијих госпођа сарајевских. Страни путник који први пут дође у Сарајево, те се сврати да прегледа нову цркву, и нехотично сам себе запита: како су Турци могли допустити робљу, да овакову цркву подигну? И откуда новци и богатство?... Али „вријеме гради куле низ Котаре“ па и цркве по Босни поносној. Падиша-султан прекорен више пута од Европе, за неједнакост у вјеротрпимости, издаде ферман за грађење ове нове цркве, и посла још 500 цекина помоћи. Осим султана послао је и покојни кнез српски Михаил 500 цекина. Тако исто многи православни трговци из Биограда, Дубровника, Беча и Тријеста, послаше прилоге. Остало је све помоћ старе Аранђелске цркве и пожертвовање српско-православног житељства сарајевског и нешто околних села. Имућнији трговци сарајевски по трипута су по имућству порезивали помоћ новчану, а нижи сталеж добровољно по неколико дана радио без наплате, па ни сама дјеца и жене, не бијаху искључене. При набавки олова за покривање цркве, пок. Манојло Јевтановић рече у скупштини: „Де ми се осветите: колико год народ приложи ја ћу сам трећу пару“.
Права задржава Српска Православна Црква - Митрополија Дабробосанска